U permakulturnom vrtu stabla voća su osnovni element šume hrane i treba im posvetiti posebnu pažnju u dizajniranju vašeg imanja.
Voće kao trajnica je osnovni izvor hranjivih materija u vrtu. Stabla voća se mogu saditi pojedinačno, u gildovima, u manjim grupama ili u špalirima i voćnjacima, a kako ćete ga saditi zavisi od mnoštva faktora. Voće se može saditi u svim zonama sem u zoni 5, ali od izbora zone zavisiće gustina sadnje, broj sadnica, i obim održavanja koje će te sadnice zahtevati.
Kako je zona 1 neposredno uz kuću i ograničene je veličine u njoj se obično sadi voće koje ima i estetsku vrednost, kao naprimer Kaki jabuka, omiljeno je za jelo, i obično je osetljivije i traži više pažnje. U ovoj zoni sade se i patuljaste vrste, i vrste koje imaju manju krošnju, ali će svakako biti potrebno da se redovno orezuju i održavaju kako ne bi zagušile ostatak zone 1. Može se zasaditi i sadnica koja će porasti do svoje pune veličine kako bi pravila hlad nad delom bašte u kome će rasti bilje osetljivo na jako sunce i sušu, ili će služiti kao prirodan hlad.
Svakako nije moguće imati više od nekoliko stabala voća u zoni jedan, a svako od ovih stabala biće i deo biljnog gilda. Obzirom da je ova zona obično mala i dosta popunjena moraćete sami da iskopate rupe za voće čija bi zapremina svakako trebalo da bude barem pola kubika. Stabla koja se ovde sade biće gusto okružena drugim biljkama koje će im pomoći u rastu, i redovno će se malčirati, prehranjivati, i zalivati.
Sadnja voća u zoni 2 nam daje veću slobodu mada i kod ove zone postoje neka ograničenja. U zavisnosti od veličine zone 2. stabla mogu biti raspoređena svuda po zoni, mogu biti grupisana u špalirima ili po obodima zone. I u ovoj zoni voćke zahtevaju intenzivnije održavanje, sadnice se moraju redovno orezivati, zalivati, i malčirati. Ako se odlučite za voćni špalir tu je orezivanje jako bitno kako bi se zadržao oblik i sprečile sadnice da previše porastu. Ovi špaliri mogu da služe kao granice između celina, pored staza, uzduž pomoćnih zgrada i slično. Mogu se saditi i po obodu zone gde mogu da budu nešto veće ali i dalje moraju da se redovno orezuju. Sadnice voća su i u ovoj zoni obično u gildovima i sastavni su deo većih celina.
Broj voćnih sadnica u zoni dva je ograničen i zavisi od veličine zone kako i njenog sadržaja. Ova zona u zavisnosti od veličine placa može da bude slične veličine kao zona 1 ili znatno veća. U zavisnosti od veličine zone i pristupačnosti, rupe za sadnice se kopaju ručno ili mašinski. Stabla se u ovoj zoni takođe redovno malčiraju, prehranjuju, a zalivanje može da bude i automatizovano sistemom kap-po-kap.
Zona 3 je pravo mesto za voćnjak gde se sade voćne vrste koje će rasti do svog punog potencijala i svojih punih dimenzija. Sadnice se sade po unapred iskopanim kanalima za navodnjavanje, razmaci između redova su veliki a mogu da budu i pregrađeni kako bi se na prostoru između redova stabala puštale životinje na ispašu. Između ovih redova voća mogu se saditi i žitarice. Ovako zasađeno voće zahteva veću pažnju u prvih godinu, ili dve dana a kasnije se samo skupljaju plodovi.
Priprema terena za ovu vrstu sadnje je obavezno mašinska kako bi se iskopali kanali za navodnjavanje po konturama, a rupe za sadnice treba da budu veličine od jednog kubika. Takve rupe dimenzija stranice od 1 metra se kreiraju po sistemu hugelkultur(lazanja gredica) tako što se prvo do pola pune granjem, od krupnijeg ka sitnijem, pa zatim stajnjakom, zemljom, peskom, i na kraju finim kompostom a onda se sve dobro izmalčira slamom, sečkom i ostalim organskim materijalom. Ovako pripremljena podloga će omogućiti biljci da se brzo razvija, a imaće pristup hranjivim materijama duži niz godina. U toku prve godine treba sadnice zalivati i dodavati kompost i malč dok se zemlja ne slegne. Već od druge godine ovako zasađene biljke više ne treba održavati.
Voće se sadi na velikom razmaku tako da prostor između potpuno razvijenih krošnji u voćnom redu najmanje jedan metra. Za ovu zonu idealne su stare autohtone, izdržljive sorte voća. Između sadnica se se seje pokrivno bilje, a na južnoj strani reda mogu se posaditi jestivi žbunovi kao što su ribizle, kupine, aronije i slično.
U zoni 4 obično je najviše zastupljeno šumsko drveće za građu i potpalu, ali moguće je da se ponegde posadi i po koja voćna sorta koja će dostići velike dimenzije, to mogu biti trešnje, neke vrste krušaka, kesten i slično.
Najbolje je da se pre sadnje sve dobro isplanira i napravi kompletan dizajn imanja, odrede tokovi vode, pristupne staze, i ostali elementi kako kasnije ne bi zagušili neki deo imanja. Uvek imajte u vidu dimenzije odrasle biljke, lako se možete prevariti u proceni stvarne veličine odrasle sadnice kada je biljka još mlada, sve će izgledati nekako prazno dok se drvo ne razgrana i malo ojača. Tek nakon treće ili četvrte godine počinje da se uviđa kako će ta biljka stvarno da izgleda. Čak i u zoni jedan i dva gde se voće redovno orezuje i krošnja se kontroliše i dalje računajte dva do tri metra prečnik odrasle krošnje, zuzetak su špaliri i patuljaste voćne vrste.
Autor ima višedecenijsko iskustvo u oblast visokih tehnologija. Od 2015 godine fokus usmerava ka permakulturi, i razvoju samoodrživih regenerativnih sistema. 2016 godne započeo je projekat Rtanjski Vrt. U slobodno vreme proučava odnos mašte i kvantne fizike.
