Zajednice sa konkretnom namerom

Zajednice u koje pojedinac stupa svesno i sa namerom održive su za svakoga.


Čovek je socijalno biće viskokih kognitivnih sposobnosti i kao takav je uspeo da ovlada prirodom i zavlada celim svetom vrlo uspešno po svoju vrstu i krajnje tragično i razarajuće za skoro sve druge životinjske i biljne vrste. Dug je put čovek prešao od prvih rodovskih i plemenskih zajednica do sadašnjih modernih nacija. Udruživanje i saradnja mu je omogućila da lakše opstane, efikasnije da se množi i sigurnije da živi.

Spontane zajednice se nameću uslovima u kojima se nalazimo, u njih pojedinac ulazi neprimetno, bez razmišljanja ili analize, pa čak i bez sopstvene volje. Mi se rađamo u već postojećim zajednicama ustanovljenih dogmatskih sistema, prihvatamo ih apriori, nesvesno i bez pristanka.

Većinu zajednica koje je čovek stvarao kroz vekove, stvaro ih je spontano a glavni katalizator je bio instinkt da se preživi i reprodukuje. Bez potrebe da se osvesti čovek je generacijama živeo u spontanim zajednicama, prenoseći novim generacijama znanja i kulturu, takozvani mim(meme) replikatori.

Kada su spontane zajednice ojačale i značajno porasle, manje grupe ljudi sličnih interesovanja su imali potrebu da se udružuju kako bi zaštitili sopstveni interes i položaj u društvu. Takve zajednice su stvarane sa namerom i u njih je pojedinac ulazio sopstvenom odlukom donoseći novi kvalitet i znanja u istu. Kroz vremena takve su zajednice imale različite oblike kao što su klanovi, gildovi, zadruge, bande, partije, i slično.

Tokom šezdesetih godina prošlog veka u vreme studentske i seksualne revolucije, stvorene su mnoge alternativne zajednice kao odgovor novih generacija na dosadnu svakondevnicu i tradiciju roditelja. Spontano i naivno bez konkretne namere stvarane su ove komune sa verom u ljubav i jednakost samo da bi se raspale sam od sebe isto onako spontano kao što su i nastale. Većina zajednica u poslednjih 50 godina nastalo na principima spontanosti bile su ne održive i skoro sve su se raspale, opstale su one koje su na vreme razumele potrebu za organizacijom i finansijama. U modernom društvu nema mesta za spontane alternativne zajednice, sistem je suviše jak i ustanovljen, jedini put je stvaranje namernih zajednica, odlučnih i osvešćenih pojedinaca, opremljenim veštinama, znanjem i inicijativom.

Kada se stvara zajednica sa namerom u nju pojedinac stupa promišljeno sa konkretnom idejom, ciljevi ovakvih zajednica se realni, i dobro promišljeni. Pojedinci koji ulaze u ovakve zajednice moraju biti odgovorni i osvešćeni, iskreni prema sebi i drugima, ukroćenog Ega, puni ljubavi, strpljenja i razumevanja, a pored svega toga moraju da vladaju sa više veština korisnih zajednici. Ali ni to nije dovoljno da bi se stvorila istinska održiva zajednica u okviru postojećeg sistema, potrebno je posedovati i određena materijalna sredstva koja su potrebna kako bi se kupila zemlja, sagradili objekti i nabavila neophodna oprema.

Spontane zajednice pre ili kasnije postaju dogmatske hijararhije, izdvaja se klasa koja vlada i ostali kojima se vlada. Takve zajednice su razarajuće i destruktivne po prirodu, a na kraju i po samog čoveka. Zato jedino zajednice u koje se stupa svesno, promišljeno i sa konkretnom namerom imaju smisla. Ovakve zajednice su male, svi pojedinci se lično ili neposredno poznaju, problemi i konflikti se odmah rešavaju, nemaju dogme, niti fiksna pravila. U ovakvim zajednicama lični interes svakog pojedinca je prepoznatljiv, realan i održiv, a obezbeđen i osiguran upravo zajednicom u koju se stupa.

Na kakvu zajednicu konkretno mislimo obradili smo u tekstu o permakulturnim eko zajednicama. Eko zajednica – Permakulturni Gild samoodrživa koegzistencija sa prirodom i ljudima.

Takođe u tekstu Klub ljubitelja planete zemlje – Vizija za Budućnost detaljno smo predstavili našu viziju.