Reciklaža

---

Reciklaža podrazumeva preradu već iskorišćenih predmeta u cilju njihovog ponovnog pretvaranja u primarnu sirovinu od koje će se zatim napraviti novi predmet. Drugim rečima, korišćenje već upotrebljenog, starog kao materijal za novo. Ona je jedan od najbitnijih procesa za čovekov ekološki učinak i očuvanje njegovog doma, Zemlje. Reciklaža doprinosi očuvanju prirodnih bogatstava i ugroženih vrsta, smanjuje stopu zagađenja i potrošnje energije.

Zašto je recikliranje važno?

Ogroman ekološki uticaj reciklaže, njena važnost u očuvanju životne sredine kao i njene druge višestruke prednosti već su uveliko dokazani i utvrđeni; pred nama je samo izazov volje i implementacije reciklaže na širokom planu, tako da ona bude vitalni deo života (kao što je sada, na primer, bacanje smeća u kontejner), rasprostranjena i svima dostupna.

Pod reciklažom se podrazumeva i mnogo više od gorenavedene prerade materijala i predmeta. Reciklaža u najširem smislu te reči obuhvata izbegavanje svakog pravljenja otpada koje nije neophodno, a, umesto toga, nalaženje nove namene za taj predmet. Ovo može značiti i poklanjanje prerasle garderobe nekome ili možda pravljenje kreativne vaze od vinske flaše.

Koji materijali mogu da se recikliraju?

Papir i karton

Primera radi, novine i razne kartonske ambalaže su uglavnom izrađene od recikliranog papira, a sam novinski papir može da se reciklira barem sedam puta.

Plastika

Reciklaža plastike je naročito važna s obzirom na to da plastika nije biorazgradiv materijal, što znači da će svaki komad plastike koji izađe iz naših fabrika kružiti Zemljom godinama i vekovima nakon što nas ne bude bilo. Plastika je mlad materijal, ne postoji ni pun vek, a već je preplavila planetu i tempo kojim se i dalje proizvodi daje zabrinjavajuću prognozu za budućnost.

Recikliranjem plastike sprečavamo njenu dalju proizvodnju i preoblikujemo ionako već nerazgradiv materijal koji već imamo, a koji bi inače završio u morima, okeanima i, na kraju, i u našim telima.

Plastika se nalazi svuda i zgodno je da se svuda gde može nađe neka alternativa u zamenu za nju, na primer: platnene pelene umesto pakovanih.

Staklo

Reciklibilne su staklene flaše i ambalaze, međutim ne i ogledala, sijalice itd. Staklo se reciklira tako što se sortira, zatim usitnjava i, na kraju, meša sa drugim komponentama i ponovo oblikuje ili ukalupljuje, da bi nastala potpuno nova flaša. Staklo je veoma zgodan jer je 100% reciklibilan, što znači da može neograničeno da se koristi. Recikliranjem jedne staklene boce se uštedi energije koliko kompjuter koristi za oko pola sata rada. Možda zvuči neverovatno, ali peska ima sve manje i manje – svetske zalihe peska su ugrožene jer on igra konstitutivnu ulogu u izradi stakla i nekih drugih materijala.

Metal

Aluminijum je naročito vredan materijal za reciklažu, a uz njega bakar i čelik kao neobnovljive rude. Mnogi elementarni predmeti svakodnevice sačinjeni su od aluminijuma poput konzervi, sprejeva, delova bicikle, “alu” folije, itd. Korišćenje starog aluminijuma za pravljenje novog štedi i veliku količinu energije. Recikliranjem jedne konzerve se uštedi energija potrebna za tri sata rada televizora.

Električni i elektronski otpad

Ovde spadaju uređaji od kuhinjskih aparata preko zvučnika, telefona i tastatura, do CD-ova i kablova. Električne uređaje ne možemo tretirati kao običan, svakodnevni otpad i ostaviti pored kontejnera. Neki uređaji, poput frižidera, sadrže materije opasne za životnu sredinu (poput freona koji isparavanjem doprinose globalnom zagrevanju) i ne mogu se odstraniti tek tako, već u skladu sa ekološkim pravilima; freon nepovratno uništava ozonski omotač, doprinosi nastanku ozonskih rupa i klimatskih promena, dok amonijak i kancerogena ulja iz elektromotora imaju pogubno dejstvo na zemlju i vodu.

Kako reciklaža utiče na očuvanje životne sredine?

Trag reciklaže u životnoj sredini je jedan od najboljih vidova iskupljenja kojim čovek može da otplati svoj račun prirodi. Kao što smo videli, reciklažom se postiže cirkulisanje već postojećih resursa u proizvodnji, što znači da nećemo posezati za materijalima iz direktno prirodnih izvora, koji su već u oskudici. Time postižemo očuvanje šuma, koje istovremeno predstavljaju staništa za ugrožene vrste, kao i izvor kiseonika.

Značaj reciklaže i njen pozitivan uticaj se odražavaju i na oblasti dalje od šuma i kopna – oni pogotovo dopiru do mora i okeana koji posebno pate od zagađenja, budući da se sav otpad sliva u vode. Po nekim proračunima, prosečan stanovnik urbane sredine proizvede oko tonu otpada godišnje.

Borba protiv plastike

Teret naših dugoročnih jednokratnih upotreba i stvaranja smeća polako nadvladava svetske vode i na nekim mestima u okeanima postoje takozvana “ostrva smeća” od kojih neka dosežu veličinu Meksika.

Recikliranje plastike je od posebno velike važnosti jer se time postiže manja prozvodnja plastike, materijala koji je potencijalno poguban za živi svet jer nije biorazgradiv. Vodeni svet posebno pati od stope zastupljenosti plastike i mikroplastike u morima i okeanima,

Smanjenje deponija

Emisija CO2, metana i drugih toksičnih gasova spada među glavne uzročnike globalnog zagrevanja. Deponije su izvor velike količine metana koji je još veći okidač efekta staklene baste od ugljen-dioksida jer apsorbuje više toplote (iako njemu treba oko 12 godina da se razgradi, dok je za CO2 potrebno 120 godina), Metan (CH4) zbunjuje po pitanju izvora iz kojih dolazi; neki od do sada poznatih su vlažna močvarna područja, masovni uzgoj krave, deponije, itd., ali oni i dalje ne objašnjavaju nagli porast koncentracije ovog gasa tokom poslednjih 12 godina. Naučnici naglašavaju da u tome udela ima činjenica da su prirodni procesi raspadanja u atmosferi poremećeni.

Deponije takođe mogu izazvati požare, širenje zaraza i toksičnih gasova. Paljenje otpada je ukinuto zakonom zaštite od požara po kome je svako paljenje smeća na otvorenom prostoru zabranjeno, kao i spaljivanje ostataka biljaka. Spaljena stvar ne nestaje, već mora dalje naći svoj put u prirodi i nastavlja da cirkuliše u vidu gasa itd.

Dakle, manje smeća na deponijama svakako doprinosi višeslojnom lancu očuvanju prirode, klime, pa i samih gradova.

Eco-friendly tehnologije

Na kraju, podizanje ekološke svesti daje možda najveći doprinos promeni slike modernog potrošača i zagađenja u koje, prekomernom konzumacijom, sam sebe zatrpava. Sa svešću se menja sveukupan mentalitet, što se uvek odražava i na odnos prema prirodi, svetu oko sebe, pa tako i na odnos prema kupovini.

Teško je zamisliti da se masovna konzumacija tek tako iskoreni, ali već stupamo na stupanj razvoja na kome nam smo toliko ovladali veštinama proizvodnje i potrošnje da nam one nisu cilj same po sebi, već sada nastupaju neki novi, oplemenjeniji ciljevi. Sada je na redu rad na modifikovanju već postojećih mehanizama potrošnje tako da oni budu što bezazleniji i daleko manje štetni za nas i našu okolinu.

U potrošačkom sistemu važi parola da je kupac uvek u pravu. Ako među kupcima raste potražnja za održivim proizvodima, i velike kompanije će odgovoriti na ovaj zahtev proizvodnjom istih. Raste popularnost ekološki orijentisanih brendova i tako i obnovljivih energetskih izvora. Primeri se umnožavaju svuda oko nas, a jedan od njih su pametne klupe za punjenje telefona i hvatanje interneta, sa napajanjem na solarnu energiju .

Prednosti reciklaže

Reciklaža dokazano ima ogromne kako ekološke, tako i ekonomske potencijale. Ona u svakom smislu znači štednju.

Iako je za kvalitetan program reciklaže potrebna inicijalna investicija, reciklaža je zapravo isplativa i za ekonomiju s obzirom da je finansiranje sistema za otpad zapravo skuplje i manje isplativo na duže staze nego finansiranje adekvatno organizovanog programa za reciklažu.

Često zaboravljamo da su prirodni resursi finitni.

Kako izvori vode, energije, toplote itd. nisu beskonačni, postoji potreba da ih štedimo i da se prema njima odnosimo sa svešću o njihovoj ograničenosti – iako ta ograničenost možda nije servirana pod lupom u prividnom izobilju gradskih sredina u kojima je novac jedina stvar koja stoji između potrošača i bilo kog resursa, i to u bilo kojoj količini. Ovakav sistem lako dovodi do rasipništva, prekomerne konzumacije i, faktički, do zloupotrebe prirode i njenih resursa. Međutim, to osiono ophođenje prema prirodi se čoveku vraća kroz zagađene vode, plastiku, metale, kamenac i druge komponente koje onda u njegovom telu zauzimaju ulogu uljeza i parazita, kao što on prvobitno čini.

Prednosti recikliranja se, dakle, ne završavaju na očuvanju životne sredine – one se prenose i na finansijski i socijalni plan.

Utvrđeno je da i do 75% sveukupnog otpada može da se reciklira, ili preoblikuje i iskoristi u neke druge svrhe. Ovo, naravno, važi u teoriji. U realnosti, svaki materijal iziskuje drugačija sredstva i tehnike recikliranja i potrebno je organizovati dobru mrežu reciklaže da bi se iskoristio pun potencijal obnove svih materijala koji čine tih 75% otpada (baterije, biorazgradiv otpad, odeća itd.)

Za recikliranje je ključna kako kolektivna/socijalna svest, tako i svest pojedinca. Ljude često sputava (ili teši) misao da njihov mali učinak neće napraviti bitnu razliku. Međutim, svako društvo sačinjeno je od pojedinaca, pa treba imati u vidu da se svačiji individualni učinak, ma kakav bio, zaista odražava na stanje čitave planete.

Recikliranje ostataka hrane je takođe naročito zahvalno jer putem odvajanja biorazgradivog kuhinjskog otpada može nastati kompost, izuzetno koristan kao “braon đubrivo” i u pravljenju rasada.

Simbol za reciklažu predstavlja beskonačan ciklus obnavljanja materijala koji već postoje u upotrebi – njihovog prerađivanja, preoblikovanja i vaćanja u upotrebu u nekoj drugoj nameni, čime se istovremeno izbegava stvaranje otpada i ponovno posezanje za prirodnim resursima (drvo, pesak, rude…) za izradu predmeta. Jedna tona recikliranog papira, ili kartona, uštedi 17 drveta i 7000 galona vode.

Reciklaža podrazumeva pretvaranje predmeta u materijal koji može biti nanovo korišćen za izradu nekog drugog predmeta, međutim, za čuvanje životne sredine takođe je dragocena višestruka i višenamenska upotreba jednog predmeta u cilju izbegavanja nagomilavanja stvari, te i otpada.

Svakako, najbolji način da se doprinese smanjenju količine smeća je jednostavno praviti što manje smeća, odnosno bacati i nepotrebno odlagati što manje stvari; dakle, izbegavanje stvari za jednokratnu upotrebu, krpljenje umesto bacanja odeće i sl. Najbolje je pokušati izvući maksimalni potencijal iz predmeta koje već imamo pri ruci pre nego što kupimo još nešto novo. Naviknuti na već automatizovanu jednokratnu upotrebu većine predmeta, lako zaboravljamo da, na primer, stara kašičica može postati ručka za komodu – kreativan detalj koji će istovremeno oplemeniti naš lični prostor, ali i ostatak naše planete.